SAM JE OD LEDINE NAPRAVIO ŠUMU… 11 PUTA VEĆU OD KALEMEGDANA!

Ako može jedan, zašto ne bi mogli svi?

U borbi za očuvanje prirode i sve koji u njoj žive, jedan čovek suprotstavio se ostalima i postao heroj. Njegov primer motiviše, poziva na akciju i pokazuje da sopstvenim rukama možemo oživeti ili stvoriti čitav jedan svet.

Junak ove priče zove se Đadav Pajeng, “Šumski čovek” sa severozapada Indije.

Davne 1979. godine, jednog dana je izašao iz kuće, odlučan da uradi sve što može da bi sačuvao svoje Mađuli ostrvo, najveću adu na svetu, sa više od 150.000 stanovnika.

Suočeno sa galopirajućom erozijom, njegovo ostrvo je polako nestajalo i pod vodom i na površini, gde je nastajala ledina sa sve manje biljnog i životinjskog sveta. Šumokradice su sekle mlado i staro drveće i za sobom ostavljale pustiš koja je odavala utisak prave pustinje.

Pajeng je tog dana poneo sa sobom sadnice za stablo i počeo da ih polaže u zemlju.

“Bila je to 1979. godina. Na početku mi je za sadnju drveća bilo potrebno mnogo vremena, ali sada je mnogo lakše, jer dobijam seme upravo od stabala”, kaže on u filmu autora Vilijama Daglasa Mekmastera.

U međuvremenu, drveće je nicalo i raslo, a na mestu gole pustinje nastajala je oaza života.

Skoro 40 godina kasnije, tamo gde je bila ledina sada je Pajengova šuma od oko 550 hektara, što je čini, 10 puta većom od Kalemegdana ili skoro duplo većom od čitavog Košutnjaka.

Podsetimo još jednom – šumu je napravio SAM!

“Svako stablo sam posadio svojim rukama”, kaže Pajeng, čiji je trud i javno prepoznat pre nekoliko godina, što mu je donelo i orden predsednika države.

Dok su godine i decenije odmicale, njegova oaza ponovo je privukla i životinjski svet.

“Pošto je nastala gusta šuma, u njoj živi oko 115 slonova, tri meseca godišnje. Takođe, tu su i nosorozi, jeleni i mnogi tigrovi. Posle 40 godina, prvi put smo u ovom području videli i supove. Sva živa bića na svetu su životinje, uključujući i ljude, sa razlikom u tome da ljudi nose odeću. Nema čudovišta u prirodi osim ljudi. Oni uzimaju i koriste sve dok ne nestane. Ništa nije sigurno od ljudi, čak ni tigrovi i slonovi”, upozorava heroj.

U skladu s tom porukom, jasno je pogoditi od koga najviše čuva svoju šumu.

“Kada stablo poraste i postane veliko, meni postane teže da ga zaštitim. Najveća pretnja dolazi od ljudi. Uništili bi šumu zbog zarade i životinje bi opet postane ranjive”

Na pitanje o daljim planovima za to područje, Pajeng otkriva već “nacrtanu” strategiju o proizvodnji kokosa.

“Ako razvijete industriju kokosa, ona će doneti veliku korist. Zahtevao bih od ministarstva poljoprivrede da to uradi. Stabla kokosa uvek stoje uspravno i pomažu u sprečavanju erozije ako su posađena dovoljno gusto. Korist bi bila višestruka, a biće potrebno pet godina da taj projekat ovde pruži prve rezultate. Na drugim mestima je rok sedam godina “.

Njegov san je da pošumi celo ostrvo.

“Sadiću do svog poslednjeg daha. Ljudima govorim da im seča te šume neće doneti ništa i da je bolje da poseku mene nego drveće”.

Pogledajte priču o pravom junaku:

https://www.youtube.com/watch?v=HkZDSqyE1do